Budući da smo prvo polugodište posvetili produbljivanju znanja učenika o stresu i suočavanju sa stresom, rešili smo da u drugom polugodištu ovu temu sagledamo iz novih uglova i da joj više radioničarski pristupimo. Psiholog Mladenka Obućina je sa učenicima prvog i drugog razreda sprovela radionice “Optimizam, pesimizam i stres”, i “Sreća”.
Radeći na temi “Optimizam, pesimizam i stres”, razradili smo uticaj načina na koji razmišljamo o događajima u svom životu na njihovu stresnost, ali i pozitivni potencijal koji nam donose. Na prethodnom predavanju o stresu učili smo šta je stres, kada se dešava, od čega zavisi naše reagovanje u stresnoj situaciji, šta određuje stresni potencijal događaja na nas. Na ovoj radionici povezali smo način na koji razmišljamo o događajima kao jedan od ključnih faktora stresnosti sa dimenzijom optimizma i pesimizma. Učenici su iznosili svoje asocijalcije na pojmove optimizam i pesimizam i diskutovali u čemu se sve ogleda uticaj jednog i drugog načina razmišljanja, da li su to naše trajne karakteristike ili se mogu menjati i u kakvoj su vezi sa reagovanjem na stres. Potom su radili upitnik optimističnog i pesimističnog razmišljanja i obračunavali svoje rezultate, o kojima smo diskutovali i izvodili ključne razlike između optimističkog i pesimističkog razmišljanja u stresnim situacijama. Uvideli smo da se pesimizam ogleda u tome da stresnu situaciju vidimo kao nešto što će biti trajno, što će imati opšti uticaj na nas i čemu smo sigurno mi krivci- naša nesposobnost i slabost. Nasuprot tome, poželjan, optimistički način gledanja na stresne događaje podrazumeva stav da je to nešto trenutno i da će proći, da je ograničeno na datu situaciju i da su uzroci spoljašnji ili, ako je do nas, da mi to možemo menjati. Sa ovim znanjima pristupili smo analizi stresnih situacija iz života učenika i sagledavali ih optimistički i pesimistički. Razgovarali smo o pozitivnom uticaju optimizma na zdravlje i o tome kako se učiti optimizmu. Pozdravili smo se, na kraju, optimističnim pozdravima.
Radionica posvećena temi “Sreća” imala je za cilj sagledavanje sreće kao emocije i kao trajnijeg osećanja zadovoljstva, ali i svega onoga što nas čini srećnima. Učenici su iznosili svoje asocijacije na ovu temu- šta je za njih sreća, šta ih usrećuje? Zaključili smo da naša sreća potiče iz hedonističkih izvora i uživanja, ali i iz nekog trajnijeg osećanja smisla, svrhe, naših ciljeva koji nas vode i drže i kada je teško. Učenici su “merili” svoju trenutnu sreću na termometru sa skalom od 1 do 5, a zatim radili upitnik sreće i zadovoljstva baziran na razradi nekih važnih životnih ciljeva čije ostvarenje nam donosi zadovoljstvo. Svoj rezultat poredili su sa prvobitnom samoprocenom na “termometru sreće”. Analizom upitnika razvili smo diskusiju o tome da li smo mi kovači svoje sreće, šta mi možemo da učinimo da bismo bili srećniji i zadovoljniji. Učenici su prolazili kroz svoje odgovore i birali po jedan cilj čije ostvarenje bi ih učinilo srećnijima. Razgovarali smo o tim ciljevima - jesu li realistični, jesu li kratkoročni ili dugoročni, da li učenici mogu sami da ih ostvare ili im je potrebna podrška. Jedan od najčešće pominjanih ciljeva bio je- da se bolje organizujem. U vezi sa njim je i zapažanje da to uglavnom možemo sami, ali je potrebna čvrsta volja i samodisciplina. Neki učenici su rekli da nije loše da neko zna za njihov plan i da ih odlučno opominje ako odstupe od njega. Na kraju radionice analizirali smo nekoliko misli poznatih o sreći- kako ih razumemo, da li se sa njima slažemo. Jedni drugima smo uputili ohrabrenje, u vezi sa postavljenim ciljem - “želim ti da uspeš u…. i da budeš srećan”.
Učenicima su se radionice dopale, a posebno su pohvalili korisne savete koje su dobili
Mladenka Jojević Obućina