Miloš Milićević, rukometaš i student Ekonomskog univerziteta u Beču, obratio nam se emotivnim i iskrenim pismom upućenom svojoj bivšoj školi koje se rado seća i koju preporučuje mlađima od sebe da je upišu:
Draga EPA,
Pre svega želim da kažem da mi je velika čast i zadovoljstvo što imam priliku da ti ispričam svoju priču. Po završetku srednje škole sam se putem rukometa preselio u Beč. Nakon naučenog nemačkog jezika, upisao sam fakultet. Odlučio sam se za Ekonomski univerzitet, smer
pravo u biznisu.
Želeo bih da ti se zahvalim na prikazanom praktičnom znanju iz sveta ekonomije koje danas koristim. Nikada nisam bio neki teoretičar, niti sam sedeo za knjigom po ceo dan, ali sam vremenom shvatio da sam sa mog (ekonomskog) smera poneo veliku količinu praktičnog znanja koje se koristi u poslovanju. Smatram da je pogrešno juriti za najvišom ocenom i po tu cenu “bubati sve napamet”, već to znati primeniti. Na kraju je bitno šta znaš da uradiš, a ne ispričaš (kada se govori o praktičnim predmetima). Znam, nismo bili baš najmirniija generacija, ali se mora priznati da su naše šale i smicalice bile veoma kreativne i inovativne. Svaki susret sa nekim od drugara i drugarica iz odeljenja je ispunjen samo smehom i prisećanjem na učionicu 8a.
Sećam se jednog časa u prvoj godini kod razredne Jelene Jakšić (moje druge majke). Tema je bila Prvi svetski rat. Istorija i ja do tog trenutka smo bili onako, blago rečeno dva antipoda koji govore različitim jezicima. Smatrao sam je jednim od najnebitnijih predmeta u školskom obrazovanju, šta je bilo - bilo je, ne može da se promeni, treba da se fokusiramo na sadašnjost i budućnost… Nakon razredninog predavanja o srpskim žrtvama u ratu, polovina odeljenja je imala suze u očima, dok je druga polovina držala otvorena usta i ništa nije progovarala. U meni su se prvi put probudila neka osećanja koja su prouzrokovana jednom prezentacijom. Tada sam shvatio poentu te lekcije i koliko je istorija bitna, jer da nije bilo toga što je bilo, mi ne bismo bili tu gde smo, bilo to dobro ili loše. Naučio sam da je sadašnjost posledica svega onoga što smo radili i što se desilo u prošlosti, te je itekako bitno proučavanje istorije kako bismo mogli da utičemo na budućnost. Iskren da budem, na tom času nisam ni naslov zapisao u svesku, čak ne znam ni da li sam imao svesku… ali nakon šest godina znam da ispričam koliku veliku ulogu su Srbi imali u Prvom svetskom ratu! Upravo je to najveće tvoje bogatstvo, ogroman trud i posvećenost svakog nastavnika da lekciju prikaže na drugačiji način, kroz prezentacije, čuveni projektor i njegov daljinski upravljač…
Takođe posvećenost svakom učeniku i pre svega razumevanje. Možda je neko juče imao težak dan, posvađao se sa devojkom/dečkom/roditeljima, ustao na levu nogu. Nastavnici uvek pokušaju da razumeju tu situaciju, razgovaraju s nama i kroz razgovor se svi problemi reše. Srednjoškolski uzrast je takav da obične gluposti znaju da izgledaju kao ogromni problemi, tu je moć profesora da kao odrasle osobe ipak objasne tinejdžeru da to i nije tako strašno.
Želim da poručim svim tvojim trenutnim učenicima da uživaju u svakom danu koji im je preostao do kraja srednjoškolskog školovanja. Potpisujem da ćete se po završetku samo sa osmehom sećati tog perioda i poželeti da je barem još malo trajalo.
Za kraj bih nešto još rekao budućim učenicima i njihovim roditeljima. Moji mlađi sestra i brat trenutno idu u EPA školu, to iznosim kao dokaz da ja ovde nisam napričao neke izmišljotine nego da stojim iza svake svoje reči. Ukoliko želite da vam najlepši period života prođe u jednoj toploj, prijatnoj i veseloj atmosferi iz koje ćete poneti bezbroj lepih uspomena i praktičnog znanja, nema potrebe da vam govorim šta da uradite. Sa druge strane, ako planirate da budete ovca u stadu državnog školstva, takođe nema potrebe ništa više da vam pričam.
EPA, još jednom hvala za sve, nadam se da se uskoro vidimo.
Miloš Milićević