Prijatelj iz Crne Gore okačio je na svoj FB profil „I tebe sam sit, teraso!“ E, meni je trerasa u ovim danima veza sa svetom, drvećem, pticama, ljudima.
Posmatram široki pejzaž u kome se vide delovi Novog Beograda, Beograda i Zemuna. S desne strane vidim dimnjake zemunske toplane, deo rukometnog terena sa gledalištem, u daljini se nazire pilon mosta na Adi, potom visoki „silosi“ Zapadne kapije, poznatije kao Geneks kula. Između solitera vidim i deo Кalemegdana. Кad pogledam levo, još uvek mogu da vidim toranj Milenijumske kule, koju popularno a pogrešno zovu Кula Sibinjanin Janka, i kupolu jedne od najlepših pravoslavnih crkava Zemuna dok ih zelene krošnje drveća ne zaklone. Sasvim levo je Crkva Svete Trojice, kojoj pripada i moje naselje, i u kojoj je pre petnaestak godina kršten moj unuk Dimitrije. To je stara barokna crkva čija je gradnja otpočela 1842. godine na temeljima pređašnje srpske bogomolje. Jedna je od najstarijih zemunskih cekava.
Pratim buđenje ranog proleća i listanje krošnji jasena, lipa, breza, leski, borova, jela i kedrova. Primećujem da Gradsko zelenilo još nije posadilo nove sadnice na mestima nedavno posečenog drveća. Razlistavavaju se i dva stabla drena čiji cvetovi su još krajem zime najavili proleće. Ozelenelo je i žbunje i ukrasno šiblje u koje se vešto skrivaju vrapci cele godine. Na prostranom travnjaku između zgrada poneki kučkar izveo svog psića na povocu. Psići ne poštuju rastojanje, hrle jedni drugima da se omirišu i poigraju. Sa jedne i druge strane kolovoza načičkani automobili. Uglavnom miruju. Poneki užurbani prolaznik promiče sa punim cegerima u rukama. I ptice posmatram i čujem: grlice, golubove grivnjaše, svrake, senice, vrapčiće, poneku vetrušku koja se nastanila i gnezdi se na bezbednim krovovima solitera.
Čujem i zvona Svetotrojične crkve. Vidim prostrano nebo nad Beogradom koje je uvek drugačije. Uvek se obradujem suncu. Sine sole sileo. Zato sam na terasi naročito u vreme osunčavanja. I u 20 sati kad aplauzom podržavamo sve medicinsko osoblje. Svud vlada neobična izazvana tišina koja prija. Život ide dalje. Mađari kažu: „Ne možeš zabraniti cveću da cveta kad mu dođe vreme“.
A šta vi vidite sa svojih prozora, balkona i terasa?
Svetlana Gradinac