*fotografija iz privatne arhive
Јedina Ruskinja koja slavi slavu, najveća koordinatorka rusko-srpskog prijateljstva, žena koja godinama živi u našoj zemlji i nesebično joj pomaže. Direktorka je predstavništva čuvene jaroslavljanske fabrike za izlivanje crkvenih zvona i balerina Natalija Šatilina. Spojila je Srbiju sa Rusijom u oblasti vere, kulture, ekonomije, zdravstva, obrazovanja, umetnosti. Obožava naš narod i ističe da naše dve države jedna bez druge ne mogu, dasu oduvek bratske zemlje i da treba da budu primer i Evropi kako prijateljstvo treba da se neguje. Natalija Šatilina je otkrila na koji način slavi slavu, priča o teškom periodu koji je preživela tokom ratnih godina sa sinom, opisuje jedan trenutak sletanja na beogradski aerodrom kada je osetila miris rodne zemlje, govori o najvećoj hrišćanskoj svetinji - Hitonu, delu Hristove odeće, koji je donela pre nekoliko meseci u Srbiju.
Viktorija: Najveća ste koordinatorka rusko-srpskog prijateljstva. Kako vam polazi za rukom da dugi niz godina svakodnevno radite na jačanju prijateljskih odnosa između naše dve države?
Natalija: Sva snaga koju imam dolazi prvenstveno od Boga. Ja sam jaka, ali ta jačina dolazi od Božje volje. Bez nje ne bih mogla ništa da postignem.
Viktorija: Koliki izazov vam to predstavlja?
Natalija: Smatram da Srbija i Rusija moraju uvek da budu zajedno i da se podržavaju. Kada dovodim dečji hor iz Rusije koji otpeva tri srpske pesme, meni krenu suze i zaplačem, a i ceo srpski narod. Sve to vam da snagu za dalju borbu.
Viktorija: Direktorka ste predstavništva čuvene jaroslavljanske fabrike za izlivanje crkvenih zvona Nikolaj Šuvalov. Neka zvona možemo primetiti ali i čuti i na našim crkvama. Da li je bio naporan i dug proces izboriti se da se na tone teška zvona iz Rusije dopreme u Srbiju?
Natalija: Izlivanje zvona je umetnost. Ja volim da kažem: “Život je kratak, a umetnost je večna”. Večnost je u zvonima, jer kad ih izlivate, ona mogu da traju i 100 do 200 godina. A to je večnost. Tu ponudu da budem predstavnik fabrike za izlivanje crkvenih zvona prihvatila sam upravo zato što sam videla kakva je umetnost izliti jedno zvono. Ako kojim slučajem ono nema željeni zvuk, oni ga pretapaju ponovo posle tolikog velikog truda, jer se ne dobija zvuk koji bi trebalo da se dobije i čuje. Imam jednu malu tajnu koju ću vam otkriti: gospodin Šuvalov je dobio zadatak od predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina da lije zvona za Kremlj koja će da emituju himnu Rusije.
Viktorija: Srbiju ste spojili u mnogim oblastima sa Rusijom, kao na primer sa verom, kulturom, ekonomijom, zdravstvom, obrazovanjem, umetnošću... Neverovatno je da uspevate da zadovoljite i pokrijete sve ove oblasti. Како Vam to polazi za rukom?
Natalija: Kada imaš oko sebe ljude kojima vidiš u očima želju da se spoje sa Rusima, onda je to pokretač svega. Navešću jedan primer: vojne i ratne invalide sam pre tri godine pobratimila sa ruskim ratnim invalidima koji su se borili u mnogim ratovima kao što su se i srpski ratnici borili. Kada vidiš ljubav između njih i kako se oni međusobno razumeju, onda ti to daje dodatnu snagu da se boriš za dalju saradnju.
Viktorija: Kako ste se snašli u Novom Sadu dok ste igrali kao balerina u Srpskom narodnom pozorištu?
Natalija: Kada čovek ima samopouzdanja, onda može sve! Kada me je direktor pozorišta pitao da li mogu da dođem na razgovor za posao, ja sam mu odgovorila: “Bolje nemojte da me zovete jer, ako neću biti prva, u drugom planu nema šanse da budem. On je odgovorio da je upravo želeo da mi ponudi da budem prva balerina. To je to! Samopouzdanje je ključno na svim poljima. Njemu me naučio upravo balet. Ja balet nazivam vojskom, jer je kod njega disciplina na visokom nivou.
Viktorija: Koliko vam je život bio težak u ratnim godinama?
Natalija: Nije mi bio težak zato što sam, osim posla, morala da vodim računa o svom malom detetu i to mi je predstavljalo veliko zadovoljstvo. On mi je davao snagu!
Viktorija: Tokom rata ste boravili u Vrnjačkoj Banji sa sinom. Možete li nam opisati to emotivno i fizičko preživljavanje?
Natalija: Bilo je emotivno preživljavanje kada moje malo dete ne razume šta se dešava i želi da se igra i smeje i ja u jednom trenutku zaboravim na padanje bombi i malo se odmorim od toga. On je moja snaga.
Viktorija: Jednom prilikom ste izjavili da je Srbija postala vaš dom onog trenutka kada ste, prilikom jednog sletanja na beogradski aerodrom, po izlasku iz aviona osetili miris rodne zemlje. U kom trenutku vašeg života vam se to dogodilo i šta vas je prethodno podstaklo na to?
Natalija: To se desilo samo po sebi. Kada sam odlazila iz Rusije jednog trenutka sam rekla idem kući. Idem kući u Srbiju!
Viktorija: Za vas kažu da ste jedina Ruskinja koja slavi srpsku slavu, Svetog Iliju. Taj blagoslov ste dobili od upokojnog igumana Lazara iz Manastira Ostrog u kome ste prethodno boravili mesec dana. Kako ste se osećali i kako se danas osećate povodom tog čina?
Natalija: Taj čin je za mene velika čast. Zavidim Srbima, a sad i sama sebi, što slavim slavu. To je velika čast! U svetu to niko ne radi osim Srba. Išla sam na slave i imala želju da počnem da slavim, ali sam mislila da je to nemoguće. Jedna rečenica u romanu Majstor i Margarita glasi: Pazite, želje se ostvaruju! Tako sam i ja želela i ćutala i to mi se ostvarilo.
Viktorija: Koliku blagodet vam to predstavlja?
Natalija: Ogromnu blagodet. O slavi sam učila i na fakultetu, pričali su nam ovako: Kada su Srbi bili pod Turcima, Turci su im zabranjivali da se skupljaju, jer bi mogli da organizuju napad. Onda se jednog dana jedan Srbin setio da kaže da su se okupili zato što slave slavu Sv. Nikolu. Turci su ih pustili da je proslave. U tom trenutku su se Srbi dogovorili o napadu koji im je uspeo. Od tada datira da svaki Srbin treba da slavi slavu. Tako su nam pričali u bivšem Sovjetskom Savezu na studijama.
Viktorija: Kako izgleda obeležavanje slave u vašem domu?
Natalija: Kako rade Srbi, tako radim i ja.
Viktorija: Izuzetnu pažnju posvećujete religiji. Prošle godine ste, uz blagoslov patrijarha moskovskog i cele rusije Kirila, doneli čestice moštiju osamnaest ruskih svetaca, među kojima su bile i mošti velikog kneza Aleksandra Nevskog i Sergeja Radonješkog Čudotvorca. Da li vam ovo daje novu snagu i podsticaj za vaš napredak i napredak našeg pravoslavlja?
Natalija: Kada vidim lica srpskog naroda kako su srećni dok primaju svetinje iz Rusije, dobijem još veću snagu za poduhvat da donesem svetinje iz Rusije ili iz Srbije u Rusiju.
Viktorija: Ovih dana aktivno učestvujete u organizovanju donošenja u Srbiju jedne od najvećih hrišćanskih svetinja - dela odežde Isusa Hrista koju je svojim rukama istkala Bogorodica, Hitona, kojim je Hristos bio pokriven nakon raspeća. Njegovi delovi se nalaze samo na tri mesta u svetu: u Nemačkoj, Gruziji i Rusiji, a Vi ste uspeli da tu relikviju donesete u našu zemlju. Da li nam možete malo bliže objasniti put ove svetinje, i reći u kojim manastirima i crkvama će moći vernici da je vide i celivaju?
Natalija: Ceo put ne mogu da vam objasnim jer, kada je Rusija dobila Hiton od jednog oligarha iz Francuske koji ga je otkupio, na moj zahtev sam uspela da ga donesem u bratsku zemlju Srbiju. Do aprila Hiton će biti u Srbiji. To je dugačko putovanje, s obzirom da je stigao iz Rusije.
Viktorija: Šta biste želeli još da učinite za našu zemlju?
Natalija: Mnogo toga, samo da dragi Bog da snage i zdravlja. A neka to ostane malo tajanstveno. Želim da završim knjigu koju sam davno počela da pišem. Zove se Balkan. Imam dosta ciljeva koje želim da ostvarim.
Viktorija: Da li ste se nekada pokajali što ste odlučili da ostanete u Srbiji?
Natalija: Kada sam ljuta - da. Ali ja se brzo odljutim.
Viktorija: Šta biste poručili ruskom i srpskom narodu?
Natalija: Da budu uvek zajedno! Zato što jedan bez drugog ne mogu. I da prikažu Evropi da smo bili braća, bićemo i ostaćemo!
Viktorija: Odakle ljubav prema Srbiji?
Natalija: Sama po sebi se stvorila kada sam došla ovde. Odnos srpskog naroda prema nama daje tu ljubav. Ona se otvara. Kada vidiš da se prema tebi odnose lepo i prijatno, onda uzvraćaš istom merom.
Viktorija: Možete li nam malo bliže reći o vašem humanitarnom radu u Srpsko-rusko-iranskom udruženju?
Natalija: Naravno! To je otvaranje ordinacija po svim mestima, malim selima. Dosta dece idu u školu, a ne znaju da imaju probleme sa vidom. Cilj udruženja je da se skupi novac za otvaranje ordinacija po malim selima. Dovodićemo i lekare iz Rusije. Sada delimo paketiće za bolesnu decu po dečjim domovima. I vi pomozite najmlađima, budite humani - naše malo njima znači puno! Pošaljite SMS na 6535 i donirajte 100 din. za pomoć za opremanje ambulanti i dečjih odeljenja u manjim mestima u Srbiji i na Kosovu i Metohiji.
Viktorija Samardžić
Naša Viktorija Samardžić, bivša učenica Škole EPA, najvredniji član naše novinarske sekcije i našeg časopisa EPA glas, dvogodišnjia predsednica novinarske sekcije, sada je uspešan student druge godine novinarstva. Paralelno sa studijama piše za magazin Glossy, za Espreso rs i novinarka je Radio televizije Herceg Novi. Njena omiljena forma je intervju. Odavno je premašila svoj stoti intervju. Nema osobe koju je Viktorija poželala da intervjuiše da nije prihvatila razgovor. U našem EPA glasu sve četiri godine imala je svoju stalnu rubriku Viktorijini razgovori u kojoj nas je upoznavala sa zanimljivim sagovornicima iz oblasti umetnosti, kulture i sporta.